Октобар је месец у којем је окончана активна сезона пчелињих заједница а наше активности улазе у завршну фазу припреме за предстојећу зиму уз салдирање свих успеха и неуспеха. Како је већ било истакнуто у писмима за август и септембар, сваки пчелар који је на озбиљан начин приступио припреми пчелињих заједница за зиму и наредну пчеларску сезону, морао је прихрану и допуну зимских залиха хрене обавити августа а најкасније до краја прве декаде септембра. После овог периода, додавањем сирупа имали би више штете од користи. Међутим, мора се признати да се у пракси дешавају ситуације да је из неког разлога, најчешће нашим пропустом, код неког друштва остала недовољна залиха зимнице. У оваквим ситуацијама, најцелисходније решење би било да „позајмимо“ потребну количину хране из пчелињих заједница у којима има неких количина у вишку и за које смо сигурни да су у задовољавајућем здравственом стању.
У овом периоду се могу уочити и друге непредвиђене ситуације. Тако се може приметити да су нека друштва из различитих разлога остала без матице. У септембарском броју часописа, кратко сам се осврнуо на санирање последица код губитка матице и у вези с тим напомињем, да се у зависности од сваке појединачне ситуације, опредељујмо за неку од више могућих варијанти. Већина пчелара ће у овом периоду у оваквим ситуацијама, уз претходну проверу здравственог стања, без двоумљења извршити одговарајуће припајање са другим друштвом. Таква одлука има озбиљно оправдање пре свега у чињеници да нам често није позната старосна структура и квалитет преосталих пчела, јер без присутног радиличког легла то се тешко може утврдити. Па уколико у такво друштво доминирају неквалитетне пчеле, њима неће бити од користи ни матица екстра квалитета. Такво друштво има минималне шансе да дочека пролеће.
Октобар месец јесте период у којем се мора извршити последња провера снаге пчелињих заједница, након чега ће се проценити која друштва немају озбиљне шансе да опстану у зимском периоду и која уз проверу здравственог стања, ваља припојити другим друштвима. Код спајања, не препоручује се међусобно спајање два или више слаба друштва. Ради смањења ризика да приликом припајања слабог друштва јачем, не дође до страдања обе матице, најбоље је претходно одузети матицу из слабог друштва.
Понекад се пчелари одлуче да у резеву сачувају неке матице у нуклеусима, које би по потреби искористили на пролеће, тако што се цели нуклеуси припајају неком обезматиченом друштву, које је из зиме изашло са доста виталним пчелама. Овакав начин обезбеђења резервних матица може бити од користи, али се мора нагласити да често нуклеуси не дочекају пролеће. Искуснији пчелари се сналазе тако што ове нуклеусе на одговарајући начин постављају на производна јака друштва, која им обезбеђују потребну топлоту за одржање у зимском периоду. Други то решајају тако што нулеусе, који су лакши за манипулисање, у дане са екстремно ниским температурања, склањају у прикладне просторије (зимовнике), да би их поново враћали на своја места, чим хладни период прође. Све ово је захтевно и са неизвесним исходима, па се већина пчелара не одлучује на овакве потезе.
Како је ово период када по правилу нема пчелиње паше, а интересовање пчела за „крађу“ готовог меда из других кошница је много израженије. Слаба друштва представљају и потенцијалну опасност за појаву грабежи, јер је у истим ослабљена „стражарска служба“.
Пљачкашким походима, пчеле осим што „зараде“ нешто туђег меда, неретко у тим истим походима “зараде“ и неку болест. Јер су често ослабљена друштва на која се атакује, била нападнута неком болешћу, па су она истовремано извор заразе и ширења исте болести на већи број пчелињих друштава у близини. Из овог разлога, неминовно је да сваки пчелар обрати пажњу на наведене опасности и да у случају сумње адекватно одреагује. Уколико се примети да у нашем суседству постоји запуштен пчелињак, који свакако представља озбиљну опасност за ширење болести, најбоље је да се с његовим власником ступи у контакт и упозори на могуће последице. Уколико се исти оглуши и не предузме ништа на отклањању опасности, требало би најпре тражити заштиту преко надлежних инспекцијских служби. Исто тако ширењу заразних болести доприносе и пчелари, који из различитих разлога и на различите начине, покушавају да излече оболела пчелиња друштва од заразних неизлечивих болести, за које постоји обавеза пријављивања и уништења од стране надлежних служби. Свакако да је то недопустиво. У којој мери је то опасно, вероватно да ни поменути пчелари нису свесни. Понекад се ти исти нађу у заблуди да су нешто успели. А у ствари болес је само залечена и постала прикривена, да би се за извесно време манифестовала у знатно израженијој варијанти, са захваћеним много већим бројем пчелињих заједница.
Како су у овом периоду углавном пчелиња друштва сведена на корпусе у којима ће зимовати, то подразумева да смо све вишкове корпуса у којима се налази саће, већ ускладиштили на местима која смо планирали за чување, све до наредне сезоне, када се исти поново враћају према потребама. Ово јесте прилика да још приликом складиштења, издвојимо рамове са црним саћем, које треба што пре претопити како би се избегле штете од напада воштаног мољца, јер је оно посебно привлачно за мољце, али се елиминише и саће у рамовима где је дошло до озбиљнијих деформација, због чега је практично неупотребљиво за наредну сезону. Ради економисања са утрошком времена, приликом извођења ове радње, истовремено се врши издвајање најбољих рамова са радиличним саћем, које је драгоцено. Кажем драгоцено, јер се оно најпре додаје пчелињим друштвима са првим проширењима у пролеће, када га смештамо одмах поред крајњих рамова са леглом. Матица га у најкраћем периоду засеје јајашцима. Тиме се избегава ризик да због недовољног уноса нектара, додате сатне основе у дужем периоду остану неизграђене, па се матица тиме практично зауставља у ширењу драгоценог пролећног легла. Изграђени рамови додати у том периоду истовремено омогућују стварање адекватније микриклиме у зони легла и смањење ризика од прехладе истог у том периоду, кад су могући и јачи мразеви.
Кад говоримо о свођењу корпуса на зимску опцију, неизбежно је и питање, да ли смо обезбедили адекватну вентилацију у кошници. Одговарајућа вентилација подразумева омогућавање прилива свежег ваздуха у кошницу. Ово је од нарочите важности да се тиме у зимском периоду избегне стварање услова за појаву влаге, која може узроковати многе проблеме. Методе за решавање овог проблема су различите, али у овом тексту неће бити ширег осврта на ту тему. Само да напоменем, да се у пракси показала као ефикасна метода зазимљавања пчелињих заједница на подњачама на којима се оставља само жичана мрежа, све до појаве већих површина под леглом.
У октобру, пошто температуре то још дозвољавају, ваља извршити замену делова кошница који су дотрајали или имају нека оштећења, па би то могло да донесе одређене главобоље у зимском периоду. Слично се може поступити и са кошницама које фарбом желимо да заштитимо од брзог пропадања. Нарочито је важна провера носача на постољима на којима смо сместили кошнице. Пчелари који су доживели непријатно искуство рушења кошница, најбоље знају какве су то муке. Није лако вршити поправке, док узнемирене пчеле нервозно нападају.
Ако би посматрали и извели анализу присуства и структуре укупне а за нас посебно важне медоносне флоре у једном дужи период уназад, онда се сасвим сигурно долази до закључка, да је на нашим просторима дошло до значајних промена. И ако су климатска промена и промене у количинама атмосверских падвина у одређеној мери имале удела у промени укупне флоре, то ипак није примарни фактор за приметну промену укупне, па и медоносне флоре. У вези с тим старији пчелари сигурно се сећају периода из њихове младости, када су претежним делом године у свим потоцима, текле чисте воде. Сада су ти исти потоци углавном остали без воде чак и у зимском периоду а и тамо где је има, она је најчешће загађена, тако да представља озбиљну опасност и за пчеле које на исте слећу по воду.
Реално, главни разлог зашто је дошло до великих промена у флори на овим просторима, лежи у чињеници да су нам многа села у потпуности изумрла или су остала без радно способне популације. То је за последицу имало, да су нам цветне ливаде, заједно са некадашњим ораницама, урасле у корове и шипражје. Нестала су многобројна стада, која су користећи простране пашњаке, истовремено ђубрила сва та пространства и доприносила одржању вегетације. У равничарским пределима, где се углавном налази плодније земљиште за које постоји интересовање за његову експлоатацију у пољопривреди, дошло је до значајних промена у структури пољопривредних култура које се на истом гаје. Понекад су на већим комплексима заступљене медоносне култура. Међутим, и у овим ситуацијама пчелари нису спокојни. Често се код узгајања поменутих култура примењују неадекватни третмани различитим препаратима, који су токсични за пчеле.
Да би се некако ублажили сви негативни фактори, пчелари траже друга решења, па се тако у све већем броју одлучују за сеобу пчелињих заједница на подручјима где су услови за медобрање изгледнији. На овај начин несумњиво се долази до већих приноса пчелињих производа, пре свега меда и полена. Није узалуд настала изрека „мед на точковима роди“ а у постојећим околностима, као да је то неминовност за успешно пчеларење. Међутим и сеоба пчела на пашу, немора увек да донесе очекиване приносе и позитиван салдо. Кад се то каже, онда се првенствено мисли на чињеницу да сеоба изискује и знатна улагања, као и већи утрошак времена и ангажовања радне снаге, што све утиче на цену по јединици производа. Из наведених разлога, већи број пчелара се не одлучује за овакав вид пчеларења.
Из истог разлога морају се тржити и друге алтернативе. Нема сумње да је једна од поузданијих алтернатива а истовремено трајније решење у побољшању пчелиње паше. Побољшање пчелиње паше јесте озбиљан и по правилу дуготрајан посао. Али то је инвестиција од које се сигурно могу дугорочно убирати плодови. Из тог разлога таква улагања имала би карактер повољне инвестиције од ширег значаја. Баш зато, неминовна је израда стратегије и иницирање конкретних активност пчеларских организација са локалним самоуправама и државним органима. Могућности јесу велике, али очекивања да неко други то учини уместо нас, сигурно неће донети резултате. Уместо пасивности, требамо преузети улогу главних иницијатора на побољшању услова за пчеларство.
Као најупечатљивији пример за то је остварење напора за добијање субвенција по кошници. И ако досадашњи износи субвенција нису адекватни за услове пчеларења на нашим просторима и користи које пчеларство доноси широј друштвеној заједници (директно и индиректно), несумњиво да нам и ови износи олакшавају превладавање постојећих финансијских проблема, нарочито у оскудним годинама, какве су задње две.
Други пример је актуелна изградња погона за прераду пчелињих производа у Рачи, у коју се морамо још озбиљније укључити, како би у будуће избегли све уцене на које смо до сада наилазили. Сасвим је сигурно да ћемо у нашим настојањима наилазити на неразумевања па и отпоре. Несмеју нас обесхрабривати и такве појаве. Морамо веровати у себе и оно што чинимо, јер је то интерес свих а не само нас пчелара. Могућа је промена логике размишљања, најпре нашег па онда и других.
Кад је у питању сарадња са широм друштвеном заједницом и видови помоћи пчеларима, онда се то може огледати у врло широком спектру. Сведоци смо да је СПОС задњих година знатно унапредио сарадњу са државним органима и институцијама, али за унапређење исте има још много простора. Сасвим сигурно, да би једна од таквих активности била у ширим подстицајима на предузимању масовнијих акција на пошумљавању већих површина медоносним биљем. За такву акцију, неопходна је сарадња са државним структурама и Јавним предузећима као што су ЈП Србија шуме и Србија воде. На локалном нивоу, важно је остварити сарадњу са комуналним предузећима која се баве озељењавањем слободних површина.
И сами пчелари, у границама расположивих могућности, садњом медоносног биља на теренима на којима смештају своје кошнице, могу утицати на побољшању укупне пчелиње паше.
Подела бесплатних садница медоносног биља пчеларима, могла би попримити шире размере. Оно што би на најбољи начин довело до конкретнијих реализација корисних акција, јесте обједињавање интереса. Развојем воћарства, пчелари би могли да извуку корист за себе а воћари би сигурно добили боље приносе. Једини услов би био, да воћари строго поштују прописе у вези са употребом хемикалија на заштити њихових засада. Слична сарадња би могла да се реализује и са произвођачима лековитог и ароматичног биља, као и са узгајивачима других ратарских култура које су корисне и за пчеле.
Нажалост, сведоци смо да „бела куга“ хара Србијом. Највише се то осетило на руралном подручју, па би и најмања улагања на тим подручјима, колико-толико могла да зауставе негативни тренд напуштања сеоских средина. А што да не, и мотив за повраћај у ове средине.
Извесно је, да је потенцијална могућност подстицајних мера и помоћи пчеларима широког спектра. Али како са аспекта старосне структуре, међу пчеларима убедљиво преовладавају пчелари чија радна способност није на завидном нивоу због позамашних година, неминовно је да се разним подстицајима привуку млађи људи који би на себе преузели овај озбиљан посао. Старијим пчеларима би припала улога едукатора а држава би изналажењем могућности за конкретне видове финансијске потпоре, утицала на стварање мотивације код млађе популације.
И ако је о свему што сам изнео у својим писмима, много пута било и ширих и бољих објашњења, ја се надам да ће и ово што сам изнео у својим писмима, многима а нарочито мање искусним пчеларима, помоћи да лакше превладају неке проблеме са којима се суочавају у свом раду и да унапреде неке своје методе у бављењу овим послом. Ја не кријем да сам у вишедеценијском бављењу овим послом, начинио многе грешке, које су понекад скупо коштале. Зато вас подсећам, да је мудрост учити на туђим грешкама. Моја је искрена намера, да изношењем свог искуства и практичним саветима, помогнем пчеларима у превладавању неких проблема и унапређењу методологије рада са пчелама. Поздрављам вас, желим вам добро здравље и да из предстојеће зиме, изимите што више јаких пчелињих друштава.
